Prezime posle braka: Lični izbor, tradicija ili izazov?

Odluka o prezimenu posle stupanja u brak jedna je od onih koja, naizgled jednostavna, može pokrenuti lavinu emocija, rasprava i čak porodičnih sukoba. Da li zadržati svoje, uzeti partnerovo, spojiti oba ili možda izmisliti potpuno novo? Iza ovog, na prvi pogled administrativnog pitanja, krije se čitav spektar ličnih vrednosti, osećanja, društvenih očekivanja i često duboko ukorenjenih predrasuda.

Kroz priče i iskustva koja ljudi dele, jasno se vidi da ne postoji jedinstveni odgovor. Za neke je promena prezimena prirodan i radosan korak ka stvaranju zajedničkog identiteta. Kao što jedna učesnica diskusije pominje, njen izbor da uzme muževljevo prezime iznenadio je i obraдоваo partnera, postavši slatko iskustvo koje je učvrstilo njihovu vezu. Za druge, međutim, zadržavanje svog prezimena je neraskidiva veza sa ličnošću, istorijom i porodicom iz koje potiču. "Moje prezime nije moja ličnost, ali je deo mene celog mog života," ističe jedna od sagovornica.

Pravo na izbor: Između zakona i stvarnosti

Pravno gledano, situacija je jasna: svako ima pravo da odluči kako će se zvati. Žena može da zadrži svoje devojačko prezime, da uzme muževljevo, da doda muževljevo uz svoje, a teorijski, mogućnost postoji i da muškarac uzme ženino prezime. Međutim, društveni pritisak i "tradicija" često prave jaz između zakonske mogućnosti i onoga što se podrazumeva.

Mnoge žene se suočavaju sa neprijatnim komentarima, čak i otvorenim negodovanjem, posebno od strane starije generacije, ako odluče da ne preuzmu prezime supruga. Jedna od ispovedanja je posebno upečatljiva: mlada je, na sopstvenom venčanju, nakon što je izjavila da zadržava svoje prezime i dodaje muževljevo, suočena sa "vriskom i svakojakim izgovorima" od strane svekrve, što je tokom medenog meseca prouzrokovalo suze i tenziju. Ovakva iskustva pokazuju da se izbor često ne doživljava kao lična stvar, već kao izdaja porodičnih ili čak nacionalnih normi.

Česti su i mitovi i zastrašivanja, poput onoga da će majka koja se drugačije preziva od deteta imati problema da dokaže majčinstvo na granici ili u drugim situacijama. Takve tvrdnje nemaju osnova u zakonu, ali svojim ponavljanjem mogu uticati na donošenje odluke iz straha.

Dva prezimena: Praktično rešenje ili početak haosa?

Kompromisno rešenje za mnoge parove postaje davanje dva prezimena detetu - i očevo i majčino. Ovaj trend sve je prisutniji i vodi se željom da se prepozna uloga i identitet oba roditelja. "Zašto bi dete nosilo samo prezime oca, ako ga ja devet meseci nosim i rađam ga?" postavlja se retoričko pitanje.

Međutim, ovde se javljaju nova pitanja i praktične nedoumice. Šta ako i otac i majka već imaju po dva prezimena? Da li bi njihovo dete onda moglo imati četiri? Zakonski, u Srbiji, maksimalan broj prezimena je dva. Ovo znači da parovi moraju da se dogovore koja dva od ukupno četiri moguća prezimena će preneti na dete. Ova odluka može biti emotivno opterećena, jer podrazumeva "odabiranje" između porodičnih loza.

Dalje, šta kada to dete sa dva prezimena odraste i bude stupalo u brak? Da li će njegov/njen partner moći da doda još jedno prezime? Opet, pravilo o dva prezimena zaustavlja lančanu reakciju. U praksi, odrasla osoba sa dva prezimena će, prilikom braka, verovatno morati da izabere jedno od njih da prosledi, ili će partner morati da prihvati samo jedno. Kao što neko primećuje, u Španiji i Portugaliji ovakav sistem funkcioniše već dugo - dete dobija po jedno prezime od oca i majke, a u narednoj generaciji se "gubi" jedno od ta dva. Ovo pokazuje da je svaki sistem nasleđivanja prezimena u suštini proizvoljan i dogovoren.

Tradicija vs. lična želja: Balkan kao poseban izazov

Na Balkanu, pitanje prezimena često se pretvara u bitku između "tradicije" i "savremenih shvatanja". Oni koji se zalažu za tradicionalni pristup ističu da zajedničko prezime jača osećaj porodičnog jedinstva. "Mi smo porodica, mi smo tim, mi smo ekipa," kaže jedna od učesnica, objašnjavajući svoj izbor da uzme muževljevo prezime. Za njih, promena prezimena je znak ljubavi, poštovanja i spremnosti da se krene zajedničkim putem.

Sa druge strane, zagovornici slobode izbora dovode u pitanje samu suštinu te tradicije. Oni ističu da se "tradicija" selektivno primenjuje - niko više ne traži od mlade da pere noge svekru ili da igra oko krvavog čaršava, ali se insistira na prezimenu. "Tradicija nije zakon," podseća jedna od sagovornica. Oni vide zadržavanje prezimena ne kao inat ili pokazivanje emancipovanosti, već kao prirodno pravo da se očuva sopstveni identitet koji je građen decenijama.

Interesantno je da se u raspravi često pominje i pitanje vrednosti žene. Neki smatraju da je žena koja ne promeni prezime "iskompleksirana" ili pokušava da dokaže nešto, dok drugi smatraju upravo suprotno - da je žena koja se bez pogovora odrekne svog prezimena popustila pritisku i time pokazala slabost. Ova polarizacija otkriva koliko je duboko pitanje prezimena povezano sa pitanjima moći, ravnopravnosti i ličnog integriteta u našem društvu.

Praktični aspekti i administrativne zavrzlame

Osim emotivne i društvene strane, tu je i čisto praktična. Menjanje prezimena podrazumeva zamenu svih dokumenata: lične karte, vozačke dozvole, pasoša, bankovnih kartica, diplome... To je zametan i dugotrajan proces. Neke žene se zbog toga odlučuju da zadrže svoje prezime, samo da bi izbegle birokratsku muku. Druge pak, koje su odlučile da dodu do dva prezimena, nailaze na druge probleme: da li staviti crticu između njih ili ne? Kako će biti upisani u razne sisteme? "Imam vozačku sa crticom, a ličnu bez... sada moram da menjam vozačku," žali se jedna od njih.

Zanimljivo je da neke matične službe, svesne potencijalnih neprijatnosti, čak i izbegavaju da glasno postave pitanje o prezimenu tokom ceremonije venčanja, prepuštajući paru da to unapred reše na diskretan način.

Šta sa decom? Najvažnije pitanje

Kada se pojavi deca, dilema dobija novu dimenziju. Većina se slaže da je najvažnije da deca imaju stabilnu i punu ljubavi porodicu, a ne da li se svi prezivaju isto. Ipak, mnogi roditelji žele da njihova deca nose deo i njihovog identiteta. Odluka da se detetu da dva prezimena postaje sve češća, iako izaziva zabrinutost: hoće li ga drugari zezati u školi? Hoće li imati problema sa papirima?

Iskustva pokazuju da deca sa dva prezimena danas većinom nemaju problema, osim eventualno sa pojedinačnim zatucanim komentarima odraslih. Kao što jedna majka kaže, njen sin se ponekad i sam predstavlja sa oba prezimena, jer mu se tako sviđa. Ključ je, kako ističu mnogi, da se deci od malena objasni porodična priča i da se uči toleranciji prema različitostima.

Zaključak: Vaša odluka, vaš mir

Na kraju, sve priče i argumenti svode se na jednu jednostavnu, ali teško ostvarivu istinu: najbolje je uraditi onako kako vi želite, u dogovoru sa partnerom, a ne pod pritiskom porodice, društva ili zastarelih shvatanja.

Brak se gradi na ljubavi, poverenju i poštovanju, a ne na istom prezimenu. Kao što jedna mudro primeti, "ljubav se ne dokazuje preziménom, već svakodnevnim postupcima". Bilo da odlučite da zadržite svoje prezime, uzmete partnerovo, spojite oba ili izmislite potpuno novo, neka ta odluka bude rezultat iskrenog razgovora i međusobnog poštovanja.

Život je previše kratak da bismo trošili energiju na brigu o tome šta će "selo reći". Važnije je da gradite zajednički život u kom se oboje osećate cenjeno, slobodno i voljeno - bez obzira na to kako se potpisujete.